ГРАДИНАРЕЊЕ КУЛА И ГРАДИНА

Ако желиш да изградиш кућу, у којој ће чељад чинити твоја душа, мораш сан учинити јавом. На сну градити сном. Тих кућа је мало, јер су градитељи заборавњали на небо, мислили су да се оно налази негде горе, па су испразнили своје поднебесје и наднебесје испод кошуље.

Заборавили су, да су те куће нарочите сојенице, на грудним брвнима и наплавинама крви, пуне искричавих мисли од боја које свако различито види.

“Моја кућа” је град. Она је пирг са верандом на којој седи мој кречар, малтерџија, апијаш и ћерпичар који трепавицама провејава плеву, влати ждраке. Ту у ћумуранама очним разгрева и распирује песме од којих се лију лицидерска срца, испала из недара оних Равијојли које су учиниле Мораву медоносном, белом од млечике, од дивизме која овијуњује, па се трзају Дунав и околни Иброви, Лим и набрекли кусаци умотани у плућне марамице.

Није свачији кесер за бацање кроз гркљан оџака и нису свачије очи за испод фиранге да вире под крила голубја што се бишту стре’ама, где се мрешка барут и ћурличу каписле. Нису сви наимари Милошевићи. Треба бити од оних који своје ћаге и пусуле држе у материци џепног сата, који уме да куца у сред зида, а да се чује кроз чело и темен.

Ово што Душко слика, нема на сликама. То постоји негде. А, негде, то је када се у читање задубиш ушима, па те буди мајка да идеш у војску. А, у војсци се буде, само када треба да погинеш.

Под тим прагом кућарица прича са шунаглама, са допола сатрулим новчићима, са зрневљем кољива и ономе, “када је једне ноћи” навраћао Бог лично на коцку шећера и чашу воде…

Тако је то сликано. А, ко мисли да није, он гледа у насликано, а не у оно што је сликано…

Ето ,тако се градинаре градине и градови, архитекте Душка Милошевића.

Слободан Ристовић, Рогатица,

песник