Да је Уметност Божја работа било је јасно још старим Грцима. „Мој Бог је Уметност“, рећи ће у једној својој прозној Градини поетски сликар и неимар топлих и, да употребим његов израз, човекомерних прича, архитектонски маштар, Душко Милошевић.

Како год, за оне ретке људе, истанчаних способности да стварају уметничка дела, која су у стању да у другима побуде најплеменитије емоције и покрену осећања радости до усхићења, туге до суза или једноставно да задиве лепотом, каже се да имају дар од Бога. И неретко ћемо рећи за неку слику, песму, причу или музику да је Божанствена.

Иако атеиста по убеђењу, Душко Милошевић је дубоко свестан својих православних, светосавских, дакле Божанских корена, који се настављају и трају кроз Уметност коју ствара, било да је реч о сликарству или прозним записима. И није случајно да су архитектонски детаљи, карактеристични за наше цркве и манастире византијског стила, или носећи садржаји, или пра-тећи медаљони његових кула.

Ако се узме да су храмови од давнина подизани у сврху човекове везе са небом, односно са Богом, Душкове куле такође стреме ка неизмерним висинама, својом лепотом дотичу наше душе, а висином небо. И заслужују епитет Божанствених.

А такве су му и кратке приче, сабране у збирку „Куле и градине“. Ако се за Душкове насликане Куле може рећи да су плод архитектонског искуства, минуциозног дара запажања и разигране маште, његове писане Градине стоје на чврстим темељима јасних мисли, чистог, питког народског језика, промишљених и утемељених закључака и најчешће ведрог духа. С тим да се оно поетско, присутно у његовом сликарству, прелива и у приче које пише, додирује нас и дражи, увлачи у тему, па понекад и оставља без даха.

Душкова љубав према Србији и српском народу, његовом језику, као и према простору где живимо и према наслеђу предака, избија из његових реченица, али, кад је потребно, не штеди ни речи критике: „Аутопутем Србија изгледа много лепше, јер се скоро уопште не виде неимарске ругобе дуж Ибарске. Не виде се ни кесе, стари шпорети и шкољке аутомобила…“

Али Србија, са својим људима и њиховим обичајима, за Душка је светиња. Било да пише о печењу ракије као делу српског фолклора, било о фрули као типичном народном инструменту, било о атмосфери на кошаркашкој утакмици чачанског Борца у чувеној Хали крај Мораве, из сваке реченице просто зрачи љубав према родној груди, али и понос због припадништва баш овом народу.

Једна од заиста антологијских прича из овог, да кажемо, циклуса о Србији је „Лађа“. У њој се аутор, користећи лађу као метафору , у кратким сликарским потезима диви географији простора где живи српски народ, корифејима српске књижевности, лепом и разноврсном српском језику који познаје и екавицу и ијекавицу, дивотним српским женама и мушкарцима, „који умеју да воле, али и да ратују, чак и међу собом“. И на крају остане запитан „како је на том свом простору, тих мојих људи, свог тог мог народа, кроз све то време, све било баш тако како је, кажу, било. Је л´ могло другачије, мало пре овога, а не баш одмах после онога. Што тамо не причекаше, што овамо не пожурише, што тамо одоцнише, а овамо уранише…“

Душко у појединим причама поништава време, али и реалност и зачас се у својој времепловној лађи врати седам-осам векова уназад, ту, у порти цркве Светог Ахилија у Ариљу, сусретне краља Драгутина и са њим прозбори коју, па ту своју лађу, која путује кроз време и не познаје границе, усмери ка далеким земљама где обитаваше велики Винсент ван Гог. Душко, комуникативан какав јесте, и са њим лако ступи у разговор. О чему? О Уметности наравно. Оној Винсентовој Божанској, оној Рембрантовој исто тако, оној Милићевој ништа мање Божанској и оној Душковој такође.

Душкови пријатељи у овој књизи су и његови знани, са којима кроз живот већ дуго заједно путује, као што су професор социологије, а неимар у души, Миро Јевтовић или његов кум, сликар акварелиста Зоран Кузмановић Кузма или, пак, недавно почивши великан српске литературе Добрило Ненадић. Али ту су и они са којима се осећа толико духовно блиским да их убраја у своје интимусе, као што су Никита Михалков, Ле Корбизије или легендарни професор српског језика и књижевности чачанске Гимназије Бошко Ћаловић, кога Душко, такође, није срео у животу, али му се дивио кроз приче својих пријатеља, ђака тог харизматичног педагога.

Као што држи до своје земље Србије, тако је Душко Милошевић привржен и својој породици, која за њега такође представља светињу. Његова жена Мина му је љубав још из студентских дана и брак им полако, али сигурно, плови путем златне свадбе. А она права десила се у Котору јула 1981. године.

Душко је свој дан венчања, али и читав свој потоњи брачни живот сместио у једну кратку реченицу: „Био је ведар, сунчан дан, који и данас траје“.

Мој коментар је још краћи – чаробно!

Наравно, дирљиве су и топле приче које се односе на његове родитеље, али и наследнике, има и оних које би се сврстале у жанр путописа, а свим овим разнородним повестима заједничко је да су све дубоко проживљене и са филигрански израђеним ауторским печатом.

„Објективно гледано, једино постоји само то, субјективно“, закључује Душко Милошевић у једној од својих прозних Градина и то га, опет на његов начин, дефинише и као писца и као сликара, дакле, уопште као ствараоца са даром од Бога.

Богдан Максимовић