ПРОГЛАШАВАМ ОВУ СЛИКУ ОТВОРЕНОМ
Када сам по први пут видео аквареле архитекте Душка Милошевића био сам љубоморан, јер када бих умео и ја бих
тако и то сликао.
Зашто баш акварели? И то ваља појаснити. Вишевековна је традиција да се на архитектонским школама учило “слободоручно цртање и акварелисање” – предмет се у првој половини двадесетог века баш тако и звао, “акварелисање”.
Архитекта је морао да буде вешт цртач и без те вештине није могао да гради, а акварелисање је примењена сликарска техника којом би архитекти удахнули живот својим цртежима.
Када сам био млади архитекта маштао сам да себи саградим кућу. Ваљда је поштено да свако сам себи сагради кућу каква му треба и да изживи своју машту, своје визије. Тада сам пројектовао кулу за себе. Зашто баш кулу?
Само кула има ту радост ероса, и фактичку и симболичку. Свака кула је и фортификација. Из ње се најлакше одбранити од уљеза и духовно и физички. У њој се осећаш сигурно. Увек је згодно гледати одозго, са висине, мада је то горе, увек једна усамљеничка позиција. Свака удобност има своју цену па и ова у кули. Када се осврнете и погледате Душкове аквареле биће јасно о чему Вам говорим.
Док разгледате аквареле обратите пажњу на Душкову визуру.
О визури сликара сам први пут почео да размишљам по ко зна који пут гледајући Леонардову “Тајну вечеру”: сви апостоли су уредно поређани са исте стране стола. Зар није то чудно? Ко још тако вечера? Али, њих је творац тако наређао да би он сам највише уживао у призору.
Исто је тако и са овим акварелима. Кад мало обратите пажњу видећете јасно пречке прозора кроз који сликар посматра свет из његове личне куле, само његове, усамљеничке и духовне.
Можда он сваки пут слика кулу у којој се налази гледајући у њу као у огледалу.
И, стално те оштре вертикале односа 1:3. Обожавам вертикалне композиције. Назив изложбе је “Куле и градине”, али би исто тако могла да се зове и “Вертикале” – вертикале историјске, вертикале духовне, етичке, композиционе, временске…
Вертикала је један много значајнији и “тврђи” појам него што нам се чини. Све то можете видети на овим сликама само ако се удубите.
На овим акварелима је јасна још једна вертикала, она која нам казује да смо и ми куле компоноване попут ових које су изложене и да сви ми стојимо на нечјим раменима, па и Душко Милошевић. Има ту и ренесансе, и балканског средњевековља наравно, видна је ту и цртачка традиција из које извиру наши велики учитељи: Љуба Ивановић, Александар Дероко, Богдан Богдановић… можда је ово понајвише наставак традиције којом нас је поучио професор Зоран Петровић… и не морате да будете познаваоци сликарства да у небу изнад кула препознајете великог барбарогенија… крцне ту међу зубима и неко зрно шећера испало из романтичарског заноса.
Овде ћу покушати да прекинем да се не бих занео јер је само лаицима дозвољено да поетизирају о уметности, ионако поетика пршти из ових слика па Вас остављам да уживате у њима.
Проглашавам ову слику отвореном.
Саша Буђевац, архитекта, Ниш